5
(3)

Niko od nas nije bio pitan da li želi da bude gurnut u ludilo koje se odigravalo u Srbiji tokom devedesetih godina prošloga veka.
Tek što smo se ispilili iz majčinog zagrljaja trljajući krmeljive oči, umesto šarenih boja koje krase tinejdžerske dane
susreli smo se sa ostatcima sivila nekada lepe i obećavajuće budućnosti. Stvari koje su se nekad vrednovale i cenile zamenjene su
očajem, besparicom, mržnjom, kriminalom, neznanjem,…
Svako od nas je uspeo da pronađe stazu koja ga je odvela dalje, nekoga do uspeha, a nekoga do najgoreg životnog iskustva.

“Po srpskim romaneskim nebima švasta promiče: izvesne frajle su uzurpirale kumuluse u cirusnim negližeima, krljuštima sa imbecilnim steznicima, Dade, Ane Marije, Dudukosinovićke ili neke treće lagumatkinje iz art dekoa i nuvoa
nude bretele pravoslavlja. Pravovernost i cmokovanje, popadije i fen šuljevi uz surutku, to se obilato slaže, ako si siguran u Amfilohija i AK 47. Škljocaj, ako ti nije žao mečića – eto sižea za roman!
Ako nikog ne poljubiš, uzdahneš uzgred i u mimohodu ili kuliraš u bolnici. Budi bolesno zdrav.
Da to tako i ne mora da se zbiva čak ni u pripovednoj fikciji pokazuje novinar i pisac Nikola Stefanović (1981) prvim delom dvotomnog romana „U zemlji zečeva“, koji se za Sajam knjiga pojavio u izdanju Evro-Đuntija.
Da u zbrčkanoj zemlji nema puteva koji ne teraju po zlu, da nema knuta koje kočijaši sudbine nisu već upotrebili, to ova knjiga govori. Mitski oporo, beskompromisno, trulo i ognjilelo – njen su predmet,
isto tako kakav je i pad nagnječenih mladosti i odrastanja – u vreme. A naročito u vremena od sredine sedamdesetih do pokraj prošlog veka.
Glavni junak romana samo je personifikacija (i simbolska metafora , naravno) jednog produženog stanja crnila (rasnog, možda?), kamdžija i raga kojima obilujemo, nezamenljivosti patnje i pouzdanosti sistema „brige o našoj deci“
koja su budućnost na nedostižnoj ivici stizanja. U toj zblanutoj objektivnosti gde je „sve dozvoljeno“, hodačka dozvola ima fotku pisca – saobraćajca koji šetka ili tumara između bledunjavih, žućkastih, a naročito punih linija.
Ti saobraćajni prekršaji su Stefanovićev moralni uzus, otpor iščašenoj stvarnosti ponuđenih puteva, način da se povrati integritet obelodanjivanjem izopačenosti. Ne insistirajući na aktografiji i toponimima, spajajući provincijalne
svetove po zakonomernostima fragmentarne drmatike i enigmatičnosti detektivskog romana, on volšebno stvara dijahronološku pripovest o gubitnicima, tom opštem „Junaku našeg doba“. Ma koliko se činilo da je roman „U zemlji zečeva“
proizvod jednog iskustva on je primarno roman britke fikcije.
Kragujevac je itekako veliki grad. Ima tri-četiri romanopisca. Sa Nikolom će biti četiri-pet. Nadam se da neće proći pet godina dok ne izađe drugi tom romana „U zemlji zečeva“. Ako je suditi po sudbini Crnog,
piscima i zečevima se piše crno.” Radovan Šarenac (2013), Nedeljne novine kragujevačke

Poslušaj demo:



Kako Vam se dopalo?

Klikni na zvezdicu da dodaš ocenu.

Prosečna ocena 5 / 5. Broj glasova 3

Niko još nije glasao. Budi prvi/prva 🙂

We are sorry that this post was not useful for you!

Let us improve this post!

Tell us how we can improve this post?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *