Ivana Milaković je rođena 1976. godine u Beogradu, diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2000. godine.Kratke priče na srpskom i engleskom objavljivala u nedeljniku Grad, časopisima Gradina, Naš Trag, Znak Sagite i Omaja, sajtovima Art-Anima, Horrorfind, Screaming Planet, Libartes, Helly Cherry, magazinima Lit Up i Literally Literary, fanzinu Emitor i pozorišnoj novini LUDUS. Radila na serijama za decu („Kocka, kocka, kockica“, „Čuvari osmeha“, „Globus autobus“, „Piši briši“) kao scenarista, dramaturg ili saradnik. Na sajtu Internet Krstarica objavila blizu 7.000 tekstova, od čega preko pedeset prikaza knjiga. Objavila radio-dramu Petoro ljudi u Radio Beogradu, a o psu da i ne pričamo u Balkanskom književnom glasniku.Zastupljena je u zbirci Gradske priče 3 – fantastika (2008), antologijama Beli šum (2008), Istinite laži (2009) i U znaku vampirice (2012), i zbornicima Alisa u zemlji priča i http://www.priče.co.yu. Prevođena na rumunski. Sa engleskog prevela 10 knjiga i 2 eseja. Na engleski prevela jedan krimić. Uporno pokušava da se sprijatelji sa svakom mačkom koju vidi.Autor tri zbirke priča: Mačji snovi (Tardis, 2010, Bookmate, Balkanski književni glasnik, 2021), Smeh u travi (Balkanski književni glasnik 2017, 2020).
“Knjiga je podeljena u dve celine; podela nije ni slučajna niti samo vizuelna već je tematska i potpuno (smisaono) opravdana. U prvom delu čitalac se susreće sa pričama iz različitih vremena (od pseudo-prošlosti do pogodbene sadašnjosti ili budućnosti), sa raznorodnim zapletima i raspletima. Dva zajednička imenioca ovako šarolikoj skupini jesu junakinje, najčešće devojčice na ovaj ili onaj način izdvojene/izopštene iz uobičajene/normalne sredine (zbog svojih fizičkih ili psihičkih mana/neprilagođenosti) i fantastički/natprirodni elemenat koji se pojavljuje kao način za izlazak/bekstvo iz klopki svakodnevice. Problemi socijalizacije i (ne)pripadanja zajednici odnosno situacije u kojima grupa ne pokazuje nikakvu fleksibilnost i odbacuje mlade jedinke koje se razlikuje, kulmuniraju u trenucima otvorenog sukoba sa većinom ili u bekstvu osetljive, ranjive i žigom različitosti povređenog mladog bića. U takvim slučajevima odlazak u svetove mašte ili druženje sa izmišljenim prijateljima jesi načini kompenzovanja odbačenosti i samopotvrđivanja u drugačijem; u pričama o odrastanju fantastično postoji samo u očima posmatrača dok je sasvim ’realna’ za one koji su je izgradili kao odbrambeni mehanizam. Preplitanje dva ’koncepta’ tanano je i granice između njih umeju da se izgube/izbrišu. Tako je i sa osnovnim emotivnim predznacima: ono što je lepo za jedne za druge je ružno, strašno i veselo, prijatno i bolno lako menjaju mesta što, u krajnjem, zavisi od pozicija aktera u životu/pričama.” Ilija Bakić
Narator Ivana Katić
